[ Arijana u zemlji cuda ]

Gledajuci nove slike Brankice Žilovic ne mozemo a da ne pomislimo na jednu od najuzbudljivijih prica grcke mitologije, pricu o Arijani. Ova asocijacija nije samo formalna, jer u našoj svesti konac olicava inteligenciju, intuiciju i rafiniranost ljudskog duha. Medjutim, za razliku od Arijane koja daje Tezeju koncano klupko kako bi mu pomogla da reši misteriju lavirinta, Brankica koristi konac kao materijal za gradnju cudesnog lavirinta pejsažnih formi cija je osnovna funkcija evolucija i promena našeg vizuelnog iskustva.

Seriju vezenih slika prate crteži olovkom na papiru koji imaju slično polazište. Iako se u oba slučaja radi o linearnom pristupu, Brankica je ispoštovala neke od tehnoloških specifičnosti ova dva ipak udaljena medija. Korišćenje frotaža, znači teksture podloge na kojima su nastali crteži, koje bi bilo nemoguće, a i nepotrebno simulirati tkanjem, možemo dovesti u vezu sa nadrealnim pejsažima Max Ernsta. Na slikama, pak, isprekidana ili iskrzana linija konca tvori čudesne nervne sisteme od kojih su sastavljeni krajolici.

Veženje i tkanje su neke od osnovnih delatnosti i predstavljaju identitet kraja iz koga je potekla, ali umetnica ne koristi kao inspiraciju njegove etnografske karakteristike i folklor koji su sigurno deo njenog kulturnog i vizuelnog nasledja. Pre bi se moglo reći da se Brankica izražava jednim univerzalnim jezikom u kome su konac i aplicirane tkanine samo sredstva za novi doživljaj jedne od centralnih tema istorije slikarstva kakva je pejsaž.

I pored toga što su vodjeni umetničkom intuicijom i težnjom za apstrahovanjem, pejsaži su figurativni. Planine, vodopadi, jezera,imaju asocijativni karakter, ali podležu zakonu sile teže.
Utisak lebdenja koji nam sugeriše nadrealnost predela postignut je igrom velikih belih površina u prvom planu i pejsažne